Prvi odlazak iz Evrope: Tajland za početnike

Ili: Kako sam preživela inicijaciju u Aziju


Kao da sam bila na Tajlandu pre tri života, a ne pre tri godine.

Iz ove perspektive, nedostaje mi sve što sam mislila da neće nikada, a najviše šokovi koje sa sobom nosi prvo napuštanje Evrope.

Koliko god videa i fotografija da pogledate, koliko god priča da čujete i pročitate – nećete biti spremni za sve što vas čeka. Zakoračićete u neki drugi svet i taj svet će vas promeniti. Trajno. Valjda zato i putujemo, da bismo osetili svet na svojoj koži, a ne na tuđim fotografijama.

Meni, koja sam po prirodi blago neuravnotežena, a po dijagnozi blago anksiozna (a ko danas nije?), taj korak u nepoznato bio je prilično stresan. Iako je potreba za odlascima uvek bila moje prirodno stanje, prvi odlazak u Aziju nije bio lak.



Razumem da se pitate šta je ovde teško.

Pokušaću da objasnim.

Kada rešite da putujete bez posredstva agencija, bez turističkog vodiča i svega „na tacni“, doneli ste mnogo veću odluku od odluke da uštedite novac. Odlučili ste se za slobodu, a sloboda uvek ima cenu.

Naročito kada ne znate ništa.

Putovalo nas je šestoro. Sa jednim od ostalih petoro sam tek počela da živim i to nam je bilo prvo veliko zajedničko putovanje. Odlazak u nepoznato na skoro mesec dana može da stavi na probu i mnogo čvršće odnose od onih koje smo mi imali tada.

Početak zajedničkog života je sam po sebi prilično stresan jer – prilagođavanje, korigovanje navika i svest o tome da više nismo sami. Prva zajednička neorganizovana avantura na drugom kraju sveta koja uključuje anksioznu devojku je apokalipsa u najavi!

Dvoje od petoro sam pre putovanja videla svega nekoliko puta. Kapirali smo se, ali se nismo poznavali.

Jedno sam videla jednom, jedno nijednom.


Zbližili smo se krajnje jednostavnom maleroznom metodom koja svima može da se dogodi: Milošev i moj zajednički kofer ostao je u Dohi, a Doha je ostala u Kataru.

Mi smo bili u Bangkoku.

Kada posle dvocifrenog broja sati provedenih u avionima, dugih layover-a i ozbiljnog mamurluka shvatite da ćete se presvući sutradan i to ako sve bude kako treba, onda malo popizdite, da prostite. Naravno, u ručnom prtljagu nismo imali ništa što bi nam moglo koristiti u takvoj ili bilo kakvoj situaciji.

Prvi put u životu obukla sam tuđe gaće.

I nisu bile Miloševe.

Možete li da zamislite efektinije zbližavanje od tog?


Već na aerodromu smo bili izgubljeni u prevodu. Objašnjavanje rukama krenulo je još na baggage claim-u, nastavilo preko taxi-šaltera, vozača, portira u zgradi u kojoj smo rentirali stan, pa do…povratka kući, verovatno.

Nikada nisam bila sigurna da li su stvarno razumeli ono što govorim ili klimaju glavom samo radi reda. Nije da se nije dešavalo.

Možda mi je najčudnija bila mimika, ili, bolje rečeno, odsustvo mimike. Nisam uspevala da razaznam osećanja ili kontekst izgovorenog preko izraza lica – problem bio u meni, pošto tada još nisam umela da razlikujem ni dva različita Azijata, a kamoli da „pročitam“ lica drugačije fizionomije od onih na koja sam navikla.

Nisam umela da razlikujem dve, dvoje ili dvojicu, a odjednom sam se našla među dvocifrenom količinom miliona.

Neprekidno zujanje motora, vriska i dovikivanje, trubljenje, pa onda red karaoka, pa onda prođe voz, pa još malo motora, tuk-tuk ili dva ili dvesta, pa još malo vikanja i tako u krug.



Saobraćaj u Bangkoku, na Tajlandu i u Aziji generalno je potpuno nova dimenzija transporta. Svi svima trube. Sirena ovde nije znak da ste popizdeli na kolegu šofera – sirena je znak da prolazite, pretičete, da ste tu, da ste iza, da ste pored, da postojite. Kad god ste u nedoumici – svirajte. Kad niste, svirajte za svaki slučaj.

Na Tajlandu se vozi levom stranom ulice. Trebalo mi je malo vežbanja da prestanem da pokušavam da sednem taksisti u krilo.

Kada me neko pita kako izgleda Bangkok, obično kažem da je Bangkok grad na spratove. Na dnu je metro, pa su iznad ulice, pa pasarele, pa nadvožnjaci i mostovi, pa na kraju sky train. Saobraćaj organizovan vrtikalno. Sve to se prepliće, trotoari se pojavljuju i nestaju; jurite prolaze, dvosmerne i jednosmerne ulice koje, sigurna sam, menjaju raspored kad turisti skrenu pogled.



Prelaženje ulice je poseban doživljaj. Ako niste dovoljno srećni da naletite na pasarelu ili podzemni prolaz, onda se priremite na dva minuta straha. U suštini, proces je jednostavan, ali neizvestan: kola i motori idu, a vi krenete i prelazite lagano da bi oni imali vremena da vas obiđu. Nikako ne pravite nagle pokrete i ne trčite. Ako sve uradite kako treba, verovatno će sve i biti kako treba.

U lavirint puteva i prolaza ukalkulišite i stambene objekte: od kartonskih kuća, preko normalnih kuća do pedesetospratnica – sve je uglavljeno između ulica i ni najmanje ne olakšava kretanje.

Ako odsedate u Bangkoku, obavezno birajte smeštaje na visokim spratovima – po mogućnosti iznad dvadesetog. Pogled koji ćete imati nema cenu.


Pogled iz spavaće sobe u stanu br. 1

Zapravo, cena pogleda iz dupleks penthausa na 31. spratu bila je 120e po noćenju za 6 osoba. Dakle, 120 podeljeno na 6 jednako je 20e po osobi.

Većina zgrada u Bangkoku ima bazen i obično je na 5. spratu, da znate.

Drugi stan koji smo iznajmljivali nije bio baš na 31. spratu – bio je negde oko 20. Srećna okolnost bio je sky garden na 51. spratu – prava pravcata bašta na krovu, sa sve drvećem, cvećem i travicom, ležaljkama i ljuljaškama. Zamislite sad kako u decembru sedite na 30 stepeni na ljuljašci na krovu soliterčine, pijuckate ‘ladan Chang i gledate zalazak sunca…


Skoro-pa-uspela panorama sa 51. sprata

…Nesrećna okolnost bile su bubašvabe.

Taj stan nas je koštao oko 50e dnevno, podeljeno na 4 osobe.


Pogled iz dnevne sobe stana br. 2

Da ne bude zabune, Bangkok ima robu za svakog kupca. Možete spavati u hostelima za manje od 5e, a možete iznajmiti i sobu za 1000. Bitno je samo da znate šta hoćete, bez čega ne možete i koliko novca imate i želite da potrošite.

Isto je i sa izlascima: možete da odete na neko superfensi mesto, a pod superfensi mislim, recimo, na mesta na kojim rade osobe čiji je posao da vam stave ugrejan peškir oko vrata da možete da se opustite dok ste u WC-u, a možete da se zabodete u neku birtiju u kojoj WC-a neće ni biti.

Kao turista, verovatno ćete zaglaviti u Cowboy Soi i na Khao San Road-u.

Kroz Cowboy Soi, ulicu koja vam je sigurno poznata iz Hangover-a, protrčali smo brže nego što sam očekivala – bio nam je prvi dan u Bangkoku, pa još uvek nisam stigla da raskrstim sa motkom lepog vaspitanja i moralnih načela koju sam progutala mnogo pre dolaska na Tajland. Izbečena i ukočena mimoilazila sam se sa pijanim turistima i damama noći koje su pištale i dozivale sve što hoda ili posrće ulicom.


Soi Cowboy, Bangkok

Zaboravite sve red light district-e koje ste videli do tada – ništa ne može da se meri sa ovim ludilom. Neon je zaslepljujući. Buka je “zagluvljujuća”. Barovi i klubovi su načičkani jedan do drugog i jedino zajedničko su im prostitutke. Trociften broj polugolih Azijatkinja pozira ispred klubova i svim silama pokušava baš vas da pretvori u sledećeg belog princa kog je, naravno, čekala čitavog života.

Iako se baš ne uklapam u prinčevsku ulogu, nisam bila pošteđena detaljnog prikaza međunožja jedne Merlinke čijoj haljini vetar uopšte nije bio potreban – sasvim dobro se snalazila i sama.

Zabili smo se u pab na kraju ulice, jedini u kom nije bilo živih golih žena.

Bila sam u šoku. Kao što sam rekla na početku, ništa što vidite na internetu vas ne može pripremiti za sve što ćete videti uživo. Tezge na kojim možete da iznajmite pornićarske štikle, kupite vibratore i Cialis; devojke diskutabilne starosti koje na jako kreativne načine pokušavaju da privuku mušterije, matorci u pregovorima – verovala sam da sam upala u neku sumanutu zečiju rupu, samo što me umesto Crvene Kraljice dočekala armija kraljica i kraljeva crvenih brushaltera.


Jedna od tezgi kod Soi Cowboy

Khao San Road se desio mnogo dana kasnije, pa je i motka finoće počela da nestaje.

Khao San Road, Bangkok

U suštini, Khao San je prava bekpekerska ulica – tona turista iz svih ćoškova sveta i sve što bi im moglo biti zanimljivo.

Svratili smo u 5 popodne na po jedno pivo, da odmorimo od celodnevnog bazanja po okolini. Nekoliko entuzijasta, prodavac prženih insekata i mi – to je bilo to. Nigde nikoga. Seli smo u establišment poznat kao Day of the Dead – džinovska lobanja sa sombrerom na šanku, pinjate na plafonu, svuda sugarsculls, dobra muzika i crtaći o Meksiku. Prava tajlandska atmosfera.

Day of the Dead, Khao San Road, Bangkok

Najviše pažnje posvetili smo džinovskoj roze pinjati u obliku muškog reproduktivnog organa, sa sve resama. Ne krivite nas jer ni vi nikada niste videli roze ku**c veličine osobe, sa sve resama.

Jedno pivo se nekako pretvorilo u jedan hektolitar; nekoliko entuzijasta u stampedo plastičnih kofica punih žestine i soka. Everything escalated quickly.

Da, na Tajlandu možete naručiti kofu alkohola. Dobićete dečiju plastičnu koficu za plažu punu promila i slamčicu. Prava tajlandska atmosfera.


Cela ulica postaje žurka kroz koju nema prolaza.


Slušamo “Girls and Boys” od Blura dvadeseti put te večeri kada u establišment upada vlasnik: punački Englez u košulji sa zmijskim printom i kapom Deda Mraza. Iako ništa osim datuma ne sugeriše da je vreme za Jingle Bells, svi zaposleni se manično uključuju u kićenje jelke i aranžiranje figura irvasa koje su skoro pa nepristojno zagledane iz svih uglova – da su u pitanju bile figure tigrova, recimo, dekorisanje bi bilo daleko manje enigmatično.

Ponovo zečija rupa. Novogodišnja. Na 30 stepeni. Mindfuck.

Vlasnikova žena, jedna od nekoliko najlepših Tajlanđanki na koje smo naletali, shvatila je da sedimo tu puno radno vreme, pa je rešila da pohvali našu alkoholičarsku izdržljivost…turom tekile. Pa još jednom. Pa još jednom. Verovatno još jednom i možda još jednom. Nikada se nećemo setiti.


Nisam sigurna kako smo preživeli.


Imam samo nekoliko sećanja na ostatak večeri.

Prvo, lepa Tajlanđanka je nekada bila dečak.

Drugo, tuk-tuk može da ide prilično brzo ako su ulice dovoljno prazne.

Treće, Miloš i ja zamalo da se poubijamo…zbog viljuške. Da, zbog viljuške. Možda zvuči glupo, ali objašnjenje je prosto: Tajland.

Kada je neko prirodno malo kreten (kao nas dvoje) i kad neko zaboravi to čuveno vaspitanje (kao nas dvoje) – Tajland ga uzme pod svoje, napije tekilom i pretvori u totalnog idiota.


U sledećem tekstu vas vodim na mesto na kom će vaš totalni idiotluk imati žestoku konkurenciju – na Full Moon Party na Ko Phanganu!

Ako želite da otkrijete vezu između džinovskih zečeva i šejkova sa pečurkama…stay tuned!

Leave a Reply

%d bloggers like this: