Sahara, Maroko: Tražili smo Malog princa

“I really loved the Sahara. I spent nights in total seclusion. I woke up in this yellow expanse blown by gusts of wind as if at sea” – napisano je na zidu muzeja u marokanskom gradu Tarafaya na obodu Zapadne Sahare. Muzej je posvećen…


jutro u pustinji u maroku sahara


Antoine de Saint-Exupery se 1935. godine, zajedno sa svojim avionom, skrljao u Saharu i preživeo. Pošto search&rescue tada nije bio brz kao danas, morao je da provede neko vreme u pustinji. Spasio ga je Beduin na kog je slučajno naleteo.

Desetak godina ranije zbog posla je proveo oko 18 meseci u pustinji nadomak pomenutog grada. 

Iskustva iz pustinje opisao je u knjizi Vetar, pesak i zvezde, ojavljenoj 1939. godine. Ta knjiga je poslužila kao osnova za pisanje Malog princa – jedne od najprevođenijih, najprodavanijih i najdivnijih priča na planeti.


U Sahari smo prveli jednu noć. 

Nije neki podvig, slažem se.

Posle dva dana putovanja od Marakeša, stigli smo u selo na obodu pustinje. Više je izgledalo kao ulica sa dva reda kafana nego kao poštena naseobina. Kroz isparenja tažina gledali smo sivo nebo nadajući se da bogovi razumeju naš dimni signal koji je istovremeno bio izduvni gas obroka i predivno grejno telo. 

Samo da ne padne kiša – kukumavčio je svako za sebe.

Turisti su bauljali za vodičima. Povremeno bi prozujao neki prašnjavi bagi nadjačavajući zveket escajga. Psi i mačke su mljackali ispod stolova. Ja? Ja sam ulagala neverovatan trud u smeštanje stopala u vunenim čarapama u starke koje su bile sve samo ne dobra ideja.

Svako ko vam kaže da je Maroko u decembru odlična destinacija za “tropski” odmor je zla osoba.

Antoine de Saint-Exupery je opet bio u pravu – vetar tamo nije samo vetar. Vetar u Sahari prolazi kroz zimske jakne i vunene čarape, a verovatno i kroz čelične zidove. Ovo poslednje ćemo pripisati subjektivnom doživljaju. Ostalo je objektivna istina.

Vodič dolazi po nas. Vozimo se neko vreme. Kuće su sve ređe, a peska je, očekivano, sve više.

Čekaju nas kamile. 


pustinja sahara maroko kamile


Kada sam rešila da se sručim na grbaču nedužne životinje, nije mi bilo ni na kraju pameti da je ta životinja prilično visoka. Jebiga, nije kao da sam viđala kamile svaki dan pa sam izgradila istančan osećaj za visinu vrste. To svakako nije preterano važno jer se visine ne plašim skoro uopšte. Ono što se ispostavilo kao jako bitno je činjenica da se ta visina oslanja na četiri tanke dugačke noge koje se, dalje, oslanjaju na opšte poznato čvrsto tlo u pustinji. Osim visine, kamilje telo ima i masu, takođe oslonjenu na pomenute noge i na pomenuti pesak.

Kamilja masa se, dakle, njiše na kamiljoj visini na kamiljim nogama koje ponekad malo proklizaju i to bi bilo skorz OK – kamili naročito – da je nije zadesila nesreća da joj na grbaču sednem baš ja.



Prvo su mi pomodrele šake od stezanja kormila za kamilu. Potom sam pomodrela u faci. Kada sam od nežne ljubičaste prešla u spektar svetlo zelenih tonova, shvatila sam da je Đavo odneo šalu.

(zamišljam Đavola kako pakuje šalu u kofer i beži preko dina, ostavljajući za sobom trag od šaljivih poruka na papirićima koji se samouništavaju – nema veze, zaboravite)



Međutim, little did I know – kako bi rekli neki posh Englezi – da Đavolu nije bilo dosta i da je nastavio da odnosi šale i kad sam rešila da putovanje do kampa nastavim pešice. 

Ispostavilo se da šetanje po pesku nije šala. Bar meni nije bilo. Verujem da je ostalima prizor bio zabavan.

Uspela sam da održim tempo čitava dva minuta, a onda sam se preselila na kraj karavana, naizgled vešto izbegavajući zelene stvari koje su ispadale iz mračnog dela kamila. Otežavajuća okolnost su bile proklete šuplje starke – do kraja ekspedicije pretvorile su se u dva džaka vlažnog peska i ko zna čega još. Ne želim da razmišljam o tome.

Možda je trebalo ranije da pomenem: ja sam Danijela i imam morsku bolest. Znala sam da mi je loše na brodovima i u autobusima, ali kamile nisam uzela u obzir. Kakav danak neiskustvu.

Ispostavilo se da smo u kampu za 50 ljudi bili – sami. To je sa sobom nosilo izvesnu dozu komfora jer je dvoje delilo osmokrevetni šator. Međutim, probuđena je i panika sa kojom verovatno živiš isključivo kad si rođen na Balkanu – nas je četvoro, a domaćina bar sedmorica. Ako bilo šta krene po zlu – brojčano smo nadjačani, a nismo na domaćem terenu. 

Ponuđen nam je “berberski viski” i hašiš. Sumnjivo. Ovo drugo smo pristojno odbli, iako sam sada ubeđena da je to bila još jedna u nizu loših odluka. Viski, naravno, može, pa neka bude šta će biti.

Little did we know da je viski zapravo bio čaj. Srećom, bio je toliko zašećeren da je komotno mogao da se klasifikuje kao psihoaktivna supstanca. Nesrećom – nije bilo alkohola. 

Odgledali smo zalazak sunca sa najviše dine u komšiluku uz povremeno glasno “vau” i zapalili na večeru. Hrana je bila bolja nego ikada – supa, salata od testenine i gomile povrća, tažin, voće – sve toliko dobro da sam zaboravila na mučninu i pretvorila se u termita.

Sledi svirka i đuskanje oko vatre – standardna procedura koju prođu svi “kamperi”. Verujem da je super zanimljivo kada je tu zaista 50 ljudi i kad svih 50 nisu polumrtvi namćori, pošto su ovih četvoro bili skandalozno teška publika. Da je neko zaista želeo da nam naudi, tada bi imao i opravdanje.

Onda je počela kiša.

Jebeni pljusak u jebenoj pustinji.

Ko je, pobogu, ikada pomislio da u pustinji može da pljušti kiša?!

Povukli smo se u svoje odaje. Preskočivši skidanje, spakovali smo se na dušeke spakovane u najlon. Jebiga, mora tako. Pesak je zlo za čišćenje. Ako zanemarimo  šuštanje tog najlona, dobovanje kiše po šatoru i celonoćno zavijanje četvoronožog čuvara kampa, najteže mi je palo to što nikako nisam uspevala da pokrijem i facu sa svih sedam debelih vunenih ćebića pošto sam bila ubeđena da ću se probuditi u bolnici sa amputiranim nosem zbog promrzlina.

(Sa amputiranim nosem ili bez amputiranog nosa? Hm.)

Probudili smo se pre svitanja. 

Svi ekstremiteti su i dalje ili pričvršćeni gde je trebalo.

Slušala sam priče ljudi koji su plakali u muzejima. Plakali su ispred umetnina. U mom slučaju, ovo jutro je bilo nešto najbliže tome što sam ikada osetila.


svitanje u sahari u maroku


Popeli smo se na dinu i prvi zraci su počeli da se pomaljaju. Modri pejzaž je postajao sve crveniji. Negde je bio braon, negde već skoro narandžast. Senke su menjale oblik i intenzitet svake sekunde. Svuda oko nas se dešavalo nešto neverovatno – nešto toliko lepo da su sve reči besmislene. Stajali smo tu, vrteli se u krug, gledali jedni u druge i u daljinu sa željom da bilo ko potvrdi da je sve to stvarno, da se zaista dešava i da smo baš mi zaista tu. 


pustinja maroko sahara


Tada sam prvi put u životu bila na ivici da pustim suzu zbog lepote nekog prizora.

Da sam u tom trenutku bila na kamili, suza bi sigurno pala. 


jutro u pustinji u maroku sahara


Nastavak jutra obeležen je sandboarding-om i jurcanjem džipom po pustinji – obe aktivnosti svrstavam u kategoriju Nezaboravno, ali pošto je ovo kratka priča – ne bih vas više zadržavala.

Da se ja, nekim slučajem, skrljam avionom i preživim – mogla bih da smislim puno gorih mesta od Sahare. Pod uslovom da je Sahara u Maroku. I da je na celih sat vremena jahanja od civilizacije. I da ima viskija.


Još kraće priče i dalje pišem na Instagramu – @boneappletea.rs

Detaljan vodič za roadtrip po Maroku čitajte – OVDE.

Ako negde zapne, pišite mi na theboneappletea@gmail.com ili na Instagramu.

 

 

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: