Kambodža: Rock’n’Roll na poljima smrti

Navikli smo da se Kambodža nalazi na udaru – obično bombi, ludaka diktatora ili materinskog instinkta Angeline Jolie – ali 50-ih i 60-ih godina prošlog veka udar je bio malo drugačiji.

Kmerska umetost je do tada uglavnom bila vezana za religiju ili folklor: tradicionalna muzika i ples, malo pozorište da se prepriča neka mitska drama, pa malo freska da se prepriča neka druga mitska drama; malo hramovi, malo spomenici i to je, manje-više, bilo to. Promene uvodi princ, a kasnije i kralj Norodom Sihanouk (fun fact: ovo drugo mu je ime, a prvo familija – Kmeri uvek pišu prezime pre imena).


Norodom Sihanouk u poseti Jugoslaviji

Veliki broj osobina koje su krasile Sihanouka nisu se mogle nazvati plemenitim, naprotiv, ali imao je bar dve ideje koje su ga činile prihvatljivim – zalagao se za mir u zemlji i podsticao je umetnički izraz svake vrste.

Sihanouk se i sam bavio umetnošću – komponovao je muziku, svirao nekoliko instrumenata, režirao oko 50 filmova diskutabilnog kvaliteta u kojima je neretko i diskutabilno glumio. Sreća u nesreći je što je, zbog svoje ljubavi prema filmu, osnovao godišnji filmski festival u Pnom Penu. Nesreća u sreći je što je svake godine u svim kategorijama pobeđivao – on.

U ovom periodu producirano je oko 400 filmova godišnje. Ulaznice za bioskop su bile dovoljno jeftine da je svako mogao da ih priušti, pa su odlasci na projekcije postali deo svakodnevnog života u prestonici. Na početku su 2/3 filmova bili tzv. boran – filmovi o legendama. Neki od njih se mogu svrstati u horore i takvi su stekli posebnu slavu u susednom Tajlandu. Vremenom najpopularnije postaju ljubavne priče u koje su utkane suptilne poruke koje su se ticale raznih tema – od patriotizma i politike do vere i spiritualnosti.  

Sačuvano je svega 35 filmova. Ukupno.


Bioskop u Pnom Penu

Početkom 50-ih Francuzi konačno odlaze tamo odakle su došli i Kambodža prestaje da bude njihov „protektorat“ – da ne kažem kolonija. Iako se nisu rastali u lošim odnosima, kako je to obično bivalo sa kolonizatorima i kolonijama, novootkrivena sloboda i otvorenost vladara za strane uticaje doneli su nalet energije i niz promena. Napredak je bio evidentan u svim oblastima od industrije do kulture. Stanovništvo je uživalo u novoj, politički neutralnoj i modernoj zemlji.

Muzika se, takođe, menjala.

Do tada su pevane tradicionalne pesme, uglavnom ljubavne, setne ili tragične.

Kako su odnosi sa Francuskom ostali dobri, Kmerima je bilo dostupno obrazovanje u Parizu, a kako je srednji sloj postajao sve imućniji počinjalo je i da se putuje radi razonode. Tako su u Pnom Pen stizale ploče sa hitovima yé-yé popa i francuskog folka koji je baš tih godina doživljavao sve veću slavu u ratom sjebanoj Francuskoj.

Ploče pristižu i iz drugih dalekih delova sveta. Najviše se primio latino zvuk i afrička muzika, kao i kubanski ritmovi i ča ča ča.

Međutim, najveća promena u shvatanju muzike desila se po početku Vijetnamskog rata. Kmeri su hvatali talase AFVN (American Forces Vietnam Network) i prvi put su došli u kontakt sa surfom, psihodeličnim rokom i ostalim žanrovima popularnim među vojnicima.


Good morning, Vietnam!

Kasete su snimane, presnimavane i razmenjivane; bendovi su skidali ono što čuju i vrlo brzo američka muzika postaje merna jedinica za kvalitet kmerskih bendova – kopirali su sve – od svakog tona do svakog pokreta.

Hit je bilo pevanje na kmerskom na originalnu muziku. Prepevano je sve od Chubby Checkera i Animalsa do Wilsona Picketta, tih godina neizbežnog Creedance Clearwater Revivala (imaju li ti ljudi neku pesmu koja nije o ratu?) i veoma popularnih Carpentersa. Hendrix i Santana su bili rame uz rame sa bogovima.

Najveći korak ka stvaranju originalne muzike bila je potpuna neopterećenost žanrovima. Bendovi su mešali sve vrste muzike koje su dolazile do njih sa lokalnim instrumentima, za zapadnjačke uši neobičnim glasovima i pevanjem na kmerskom što je na kraju rezultiralo žanrom koji će postati poznat kao kmerski rok (Khmer rock; Cambodian rock).

To je taj udar koji sam pomenula na početku – udar različitih uticaja koji su ispreplitani i pretvoreni u noćnu moru za kambodžanske roditelje.

Pionir novog zvuka bio je Sinn Sisamouth, poznat i kao kambodžanski Sinatra, a kasnije i kao kambodžanski Elvis. Već je jasno da je bio megapopularan. Bio je blizak sa kraljevskom porodicom pa se njegov glas mogao čuti svuda, od događaja u palati do razglasa ispred radio stanica oko kojih su se sakupljali svi oni koji još uvek nisu posedovali radio. Muzika je, tada, bila dostupna svima.


Elvis of Cambodia Film Teaser

Sisamouth je na početku karijere više pravio muziku za odrasle (čitaj: pomalo dosadnjikavu), a paralelno sa tim svetom razvijala se nova scena – tinejdžerski gitarski bendovi.

Shvatio je da će, ukoliko želi da ostane popularan koliko je bio, morati da se uvuče u uši mlađoj publici. To je uspeo preko najpoznatijeg ženskog glasa tog vremena – glasa koji je pripadao tinejdžerki po imenu Ros Sereysothea.


Ros Sereysothea – I’m 16

Sereysothea je bila neobična pojava za to mesto i vreme. Živela je na selu, detinjstvo je provodila radeći na pirinčanim poljima i sa 17 godina je krenula u Pnom Pen da okuša sreću kao pevačica i ne samo da joj se sreća osmehnula, nego je usput postala i padobranac, izdržavala je celu porodicu jer ih je otac ostavio i razvela se – što je za to vreme bilo baš hrabro.

Dok je još bila u svojim dvadesetim posmatrana je kao nacionalno blago. Princ Sihanouk joj je 1975. godine dodelio nagradu Zlatni glas kraljevske prestonice.

I onda je došao Pol Pot.

Pot je bio ekstremno ambiciozan mediokritet, lider staljinističkog režima Crvenih Kmera u Kambodži između 1975. i 1979.godine. Tokom četiri godine idiotizma koji je on zvao revolucijom, ubijeno je oko dva miliona ljudi, odnosno četvrtina ukupnog stanovništva. Ciljna grupa streljačkog voda bili su „birokrate, trgovci, paraziti i intelektualci“ odnosno – ljudi iz gradova, akademici, poliglote, doktori, bolesni, učitelji, studenti, stranci, etničke manjine, svi koji su nosili naočare (jer su naočare u oku idiotskog posmatrača označavale intelekt, a ne ćoravost), svi koji mu se nisu naguzili kad je trebalo i – umetnici. Umetničkom svetu su pošteđeni životi isključivo kada je njihov talenat mogao biti iskorišćen u propagandne svrhe ili kada su uspešno krili svoj identitet. U tome su uspevali manje poznati umetnici pa Sinn Sisamouth i Ros Seresothea nisu mogli da igraju na tu kartu.



Kao i svi ostali žitelji Pnom Pena, odvojeni su od porodica i odvedeni iz grada u kambodžansku verziju gulaga. Pol Pot je pravio agrarnu utopiju – samoodrživo (da Kina nije slala hranu pocrkali bi od gladi) besklasno (svi jednaki, neki jednakiji, klasika) agrarno (pretvorio je ljude u robove) socijalističko (staljinističko i maoističko) društvo (sačinjeno od siledžija, robova i leševa).  

Svaki uticaj iz zapadnog sveta bio je uništen. Spaljene su knjige, ploče, slike i ostala umetnička dela. Svaka individualnost bila je strogo kažnjavana. Svi stranci su pobijeni.

Seresothea i Sisamouth takođe.

Ne zna se šta se tačno dogodilo sa njima. Postoji više desetina priča, ali ne i dokaza o putu do sudbine koja ih je sačekala.

Jedna verzija kaže da Seresothea nije ni stigla do radnog kampa; druga kaže da je bila živa dok je uspevala da sakrije identitet; treća – da se protiv svoje volje udala za vojnika kog su joj dodelili Crveni Kmeri, odbila mu je poslušnost pa je „nestala u šumi“; četvrta – da je umrla od iscrpljenosti; peta – da je preminula u bolnici u Pnom Penu kada je grad oslobođen 1979. godine…

Sisamouth je, prema jednoj verziji priče, završio na poljima smrti. Dok je čekao smaknuće, tražio je da mu bude ispunjena poslednja želja – da nešto otpeva. Nadajući se da će glasom umilostiviti Crvene Kmere i sačuvati život, pevao je najbolje što je umeo.

Streljački vod nije bio impresionian.

Štaviše, bilo im je dosadno.


Poslednjih godina slobode muzička scena Pnom Pena je bila zabavnija i življa nego ikada. Pored već ustoličenih zvezda pojavili su se i neki novi, drugačiji klinci čija je individualnost pomerala granice. Yol Aularong je bio najposebniji među posebnima – njegovi sarkastični, zajebantski i otvoreno bezobrazni tekstovi su bili otrov za tinejdžer(k)e; Pen Ran je – zamislite! – igrala dok je pevala; Huoy Meas je glas koji su generacije zapamtile kao glas koji je, uz povremeno pevanje, najavljivao muzičke blokove na radiju; Pou Vannary – devojka koja je u svojim pesmama mešala kmerski i engleski; bend Baksei Cham Krung kao prvi gitarski bend u Kambodži i Drakkar koji na mala vrata među ljude naviknute na patetične ljubavne stihove uvodi hard rock…Ovo je samo deo imena vrednih pomena. Skoro svi su izgubili živote od ruku Crvenih Kmera.


Drakkar

Oni koji su preživeli izgubili su čitave porodice. 


Kompilacija najistaknutijih kambodžanskih muzičara

Kmer rok je decenijama ostao tajna za zapadni svet. Čak 20 godina posle pada Pol Potovog režima, 1999. godine, u Americi je izdata kompilacija bez podataka o autorima – muziku je u SAD doneo turista. Isovremeno se u Kambodži nalazi Ethan Holtzman, klavijaturista iz Kalifornije. Stopirajući kroz zemlju zakačio je denge groznicu (dengue fever). Ležeći u prikolici pikapa koji ga je pokupio u polu-delirijumu, čuo je pesmu koju je pustio vozač: „New Year’s Eve“ koju je izvodila Ros Sereysothea. Kada se vratio u Ameriku, Holtzman je osnovao američko-kmerski rok bend – Dengue Fever – koji je kroz vokal Ch’hom Nimol nastavio tradiciju kmerskog roka.


Poput Francuza koji su se posle rata okrenuli onome što im je bilo poznato i sigurno – francuskom folku – tako su se i Kmeri posle rata vratili na fabrička podešavanja. Ponovo je forsirana tradicija, religija i sve te dobro znane sigurice.

Danas, većina klinaca (čak 60% stanovništva Kambodže ima manje od 30 godina) uglavnom sluša pop koji se dovlači sa zapada i nezaobilazni K-pop.

Potpuna novost je Khmer rap.

Poslednja linija odbrane kmerskog roka je galerija-prodavnica Space Four Zero čiji vlasnik sakuplja i preprodaje ploče i memorabilije vezane za ovaj period kmerske istorije. Imaju i on-line shop.


Ogromna preporuka – dokumentarac Don’t Think I’ve Forgotten: Cambodia’s Lost Rock’n’Roll / John Pirozzi / 2014.


Malo šira preporuka:

The Killing Fields / Rolland Joffe / 1984. (3xAcademy Award; 1xGolden Globe; 8xBAFTA itd.)

Year Zero: The Silent Death of Cambodia / John Pilger / 1979.

The Rice People / Rithy Panh / 1994.

S-21: The Khmer Rouge Killing Machine / Rithy Panh / 2003.

First They Killed My Father / Angelina Jolie po knjizi Loung Ung / 2017.


Prethodna priča – Kreativni distrikt u Bangkoku nalazi se OVDE.

Fotke i kratke priče objavljujem na Instagramu – boneappletea.rs – svratite!

Leave a Reply

%d bloggers like this: