Hong Kong: protesti u 100 i 3100 reči


Protesti u 100 reči

Protesti u Hong Kongu počeli su u martu 2019.godine kao reakcija na predlog zakona o ekstradiciji koji bi omogućio izručenje građana kineskim vlastima. Građani Hong Konga zabrinuti su zbog mogućnosti za zloupotrebu zakona, razlika u pravosudnom sistemu i kineskom nepoštovanju ljudskih prava. Hong Kong i Kina od 1997.godine funkcionišu po princpu „jedna zemlja, dva sistema“ koji Hong Kongu daje visok stepen autonomije, sloboda i prava. Predlog zakona povučen je u septembru, ali su protesti nastavljeni. Građani zahtevaju demokratiju, univerzalno pravo glasa i istragu protiv policije čiji su postupci okarakterisani kao brutalni, a sila kao bespotrebna.


Photo by Manson Yim on Unsplash

Protesti u 3100 reči


Prapočeci ili prvi protesti

Hong Kong ima dugu, prilično konstantnu i burnu istoriju građanskog aktivizma. Nemiri u gradu su se dešavali i u kolonijalnom periodu – na primer, 1956. došlo je do ozbiljnih okršaja između nacionalista i komunista.

Deceniju kasnije, 1966. godine,  nezadovoljstvo prouzrokovano recesijom, lošim žvotinim uslovima i nepoverenjem u kolonijalnu vlast dobija okidač u formi poskupljenja karata za Star Ferry (kompanija čiji brodovi i danas povezuju Hong Kong Island i Kowloon). U to vreme, plovidba je bila jedina veza između ova dva dela grada, pa je najava dupliranja cene bila povod (ali svakako ne i uzrok, bar ne jedini) za prilično nasilne demonstracije.

Već naredne godine, sporovi u fabrikama i organizovanje sindikata prerastaju u pobunu komunista protiv kolonijalne vlasti.

Osamdesetih je zabeleženo nekoliko ekscesa poznatih kao youth riots koje je lokalna vlast okarakterisala kao posledicu opšte neposlušnosti mladih.

Najveći protest pre predaje grada Kini dogodio se 21.maja 1989. godine kada je ulicama marširalo 1.5 miliona građana u znak podrške prodemokratskim protestima u Pekingu.


Photo by Pop & Zebra on Unsplash

Odnos Kine i Hong Konga

Hong Kong je bio britanska kolonija 156 godina. Ta priča je završena 1. jula 1997. godine, kada je stupila na snagu Kinesko-britanska zajednička deklaracija kojom je definisana budućnost grada tokom narednih 50 godina. Od 1997. Kina i Hong Kong funkcionišu po principu „jedna zemlja, dva sistema“. To znači da je Hong Kong zapravo Specijalni administrativni region (SAR) u kom ne važe ista pravila kao u Kini iako je, tehnički, deo Kine.

Hong Kong je zadržao kapitalizam, svoju valutu i pasoš, nezavisno zakonodavstvo i sudstvo, imigracione i carinske regulative, ljudska prava i slobode.

Peking kontroliše spoljne poslove Hong Konga i pravnu inerpretaciju hongkonškog mini ustava (Basic Law), što je – krajnje očekivano – dovelo do zloupotreba.  


Photo by Artur Kornakov on Unsplash

Od 1997. godine do danas, svakog 1. jula – na godišnjicu predaje grada Kini – Hongkonžani izlaze na ulice zahtevajući demokratiju, univerzalno pravo glasa, prava manjina, slobodu govora.

Od 1989. godine do danas, svakog 4. juna Hongkonžani obeležavaju Masakr na Tiananmenu, paljenjem sveća i bdenjem za žrtve tog užasnog događaja.

Svake godine, istim danima, desetine hiljada građana se okupljalo iznova i iznova.

I bivalo ih je sve više i više.


Kišobran revolucija

Dotadašnje pobune kulminirale su 2014. godine kada je Kina još jednom obećala Hongkonžanima da će dobiti univerzalno pravo glasa do 2017. Naime, fora je u tome što oni ne biraju ni osobu koja će biti chief executive grada, kao ni sve predstavnike naroda u Legislative Council-u, iako im je obećano da će biti drugačije. Pošto njihov ustav pravno tumači Kina – od obećanja jednostavno nije bilo ništa. Chief executive je i danas biran(a) od strane Pekinga, a LegCo nema ko ne bira, ali najmanje oni čije bi interese tu trebalo zastupati.


Photo by Erin Song on Unsplash

Onda je studentima puk’o film i 2014. su organizovali najmasovnije demonstracije u istoriji grada. Kišobran revolucija, kako je ovaj događaj nazvan, nije imala neke opipljive rezultate, ali je bila neverovatno važna za sve što se dogodilo 2019.

„Revolucija“ je stvorila ideje, a svi znamo koliko ideje mogu biti opasne, naročito kada se tiču slobode.


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Skoro tri meseca trajala je opsada pojedinih kvartova grada. Izabrane su i okupirane četiri – u svakom smislu – najpromenije centralne lokacije – Admiralty, Causeway Bay, Mong Kok i Tsim Sha Tsui. Na svakom mestu je u svakom trenutku bilo bar 100 000 ljudi. Zanimljivo je da je ova „revolucija“ poznata i kao „najpristojnije demonstracije na svetu“ jer su učesnici mogli biti viđeni kako na ulici rade domaće zadatke, spremaju ispite, čitaju, stvaraju umetnička dela, odvajaju otpad. Naravno, bilo bi naivno očekivati proteste iz bajke.

Sranje je počelo kada je policija ispalila suzavac na mirne proteste.

Tada je pokret i dobio ime jer su kišobrani korišćeni za zaštitu od suzavca.


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Kako sam već napisala – ovaj pokret nije dao nikakve rezultate. Pisalo se da je organizacija bila loša, da je pokret pojeo samog sebe – da su učesnici počeli više da se bore za mesto među onima koji donose odluke, nego za ideale s početka akcije. Vođe protesta su završile u zatvoru, a vlasti su prosto sačekale da se demonstranti umore, rasplinu i na kraju – odustanu.

(Zvuči poznato?)


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Kineska sranja posle kišobranskog debakla

Očekivano, Kina nije prestala da krši…pardon, tumači hongkonški zakon i da hronično pokušava da svojim postojanjem popuni rupe predviđene za Deklaracijom zagarantovane slobode građana Hong Konga.

Tako su, na primer, 2015. godine „nestali“ zaposleni u samostalnoj knjižari Causeway Bay Books. Posle nekog vremena se ispostavilo da su u zatvoru u Kini, a da su u međuvremenu čak svratili do policije u Hong Kongu da se odjave sa spiska nestalih lica. Neki izvori kažu da je jedan od „nestalih“ na slobodi u Kini, ali bez dokumenata (i mogućnosti da ih dobije) koja bi mu omogućila povratak kući. U knjižari Causeway Bay Books mogle su se kupiti političke knjige koje su zabranjene u Kini.


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Dve godine kasnije, trenutna chief executive – kineski pulen Carrie Lam – oživela je ideju koja je 2012. godine odbijena jer je izazvala veliku pobunu građana, a ticala se „obaveznog nacionalnog, moralnog i građanskog obrazovanja u osnovnim i srednjim školama sa ciljem da se ojača nacionalni identitet i patriotizam prema Kini.“


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Godinu dana posle toga prinudno je ukinuta Hong Kong National Party – prva stranka koja je zagovarala nezavisnost, a kažnjeni su svi koji su imali (ili za koje se verovalo da su imali) bilo kakve veze sa ovom strankom. Na primer, poznat je slučaj britanskog novinara Victora Malleta, koji je te 2018. bio potpredsednik Forreign Correspondents’ Cluba u Hong Kongu i moderator događaja koji je klub organizovao, a na kom je osnivač pomenute partije bio jedan od govornika. Malleta je pri povratku iz Bangkoka dočekalo četvoročasovno ispitivanje, oduzimanje radne dozvole i zabrana ulaska u Hong Kong čak i na turističkoj vizi. Vlast je kategorički odbila povezanost ovih događaja, ali je odbila da pruži objašnjenje.


Novi klinci i ne samo klinci

Nova generacija demonstranata, ekipa iz 2019/20, od Kišobran revolucionara naučila je važne lekcije. Iako su brojne organizacije javno podržale proteste, niko nije stao na čelo. Prednost ovakvog organizovanja je što se ne mogu izdvojiti pojedinci sa kojim bi se moglo pregovarati ili koji bi se mogli podmititi ili zastrašivati. Anonimnost je u ovom slučaju na ceni i zbog kazne od 10 godina zatvora zbog učestvovanja u „neredima“, a od skoro o tome šta su neredi, a šta terorizam odlučuje Kina koja je svoje poslednje proteste regulisala tenkovima.


Photo by Chi Lok TSANG on Unsplash

Promenjen je još jedan loš izbor Kišobrandžija – fokusiranje na nekoliko tačaka dok je ostatak grada funkcionisao normalno. Protesti, zapravo, nisu ometali nikoga ni u čemu i još je bilo baš jednostavno suzbiti ih jer su se i sami lokalizovali. Nova generacija je to rešila hit & run sistemom, simultanim gerilskim napadima u raznim krajevima grada. Ovog puta su demonstracije stigle do granica teritorije i uvukle se u uličice kojima su sve slične aktivnosti decenijama ostale nepoznanica. Ovaj blickrig nije nastao preko noći, da se razumemo – protesti su i ovog puta počeli kao mirne, uredno prijavljene šetnje, za koje (kao i obično) nikoga nije bolela ona stvar. Posle nekoliko meseci ignorisanja, postojale su dve opcije – protesti će opet završiti fijaskom bez borbe ili će se radikalizovati i podneti žrtve iako će se verovatno završiti fijaskom u svakom slučaju. Izabrano je ovo drugo.


Photo by Erin Song on Unsplash

Iako decentralizovani, protesti su savršeno organizovani. Demonstranti su podeljeni u dve grupe, ujedinjene pod parolom „Do not split“ ili „Ne delite se“. Svesni da su Kišobrandžije podele i konstantna kritika neistomišljenika sa iste strane medalje koštale uspeha, novi klinci su rešili da će biti ujedinjeni po svaku cenu iako im se ideje i pristup protestima razlikuju. O razlikama će, izjavljivali su, razmišljati kad reše probleme koji su im zajednički. Do tada će se uzajamno poštovati i sarađivati.

(Zvuči poznato?)


Ekipa je podeljena na mirnu i radikalnu grupu.

Poslovi mirne grupe: organizacija masovnih skupova, štrajkovi glađu, formiranje ljudskih lanaca, pisanje peticija, organizacija štrajkova i bojkota nastave, ometanje saobraćaja, prva pomoć, dopremanje namirnica i drugih potrepština, logistika, „otvaranje“ pop up prodavnica jeftinih gadgeta za proteste, organizacija undercover klinika za povređene koji ne smeju da odu u prave bolnice kako ne bi bili uhapšeni, organizovanje crowdfunding kampanja za ljude kojima je potrebna medicinska ili pravna pomoć, traženje međunarodne podrške, razvijanje crowdsourcing aplikacija za lociranje policije i prepoznavanje kinskih biznisa koji su bili česta meta demonstracija, aktivnosti na mrežama – od koordiniranja protesta na lokalnim forumima i u Telegram grupama, preko deljenja video zapisa i fotografija na Facebooku i Instagramu, do slanja informacija na kineske mreže Weibo i WeChat.

Mirna grupa je organizovala (kontra)press konferencije na kojim je demantovala izjave vlasti i policije. Bavili su se i umetnošću – od ilustracija, stripova, street arta, dizajna do crowdsourcinga teksta himne protesta Glory to Hong Kong.


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Osim studenata i đaka koji čine jezgro protesta, pridružili su im se i brojni mladi (ali i stariji) profesionalci u svojim oblastima. Proteste su često organizovali tzv. beli okovratnici – ljudi koji rade fancy poslove u korporacijama u centralnom delu grada. Šetali su i advokati i sudije i ostali zaposleni u pravosuđu. Mirne proteste su organizovali i lekari i medicinsko osoblje. Podršku su pokazali i najstariji građani na protestu koji je postao poznat kao silver-haired sit-in.

Zbog aktivne uključenosti svih ovih ljudi protesti su tako besprekorno organizovani. Iako time rizikuju da izgube poslove – a ako u Hong Kongu nemaš posao život ume da bude prilično okrutan – oni nisu zabili glavu u pesak i ponavljali čuvenu hongkonšku poslovicu „ćuti može i gore“.

(A da, to smo mi, ne oni.)

Poslovi radikalne grupe su, pa jebiga – radikalni. Iako se dobar deo demonstranata, kao ni građana, ne slaže sa nasiljem, većina je na sprovedenoj anketi (90% od oko 8000 ispitanika) rekla da razume potrebu za radikalizacijom protesta.


Photo by Leung Yattin on Unsplash

Ova ekipa je naučila da koristi lukove i strele, da pravi i baca Molotovljeve koktele; naučili su i da igraju „hongkonški tenis“ – reketima su vraćali bačene kanistere suzavca policiji ili su ih slali što dalje od sebe. Postavljali su barikade, sklepali pokoji funkcionalan katapult, palili i razbijali šta su mislili da je trebalo i jako često su dobijali preko nosa. Da ne kažem nečeg drugog.


Photo by Kon Karampelas on Unsplash

Meta su uglavnom bile kineske i propekinške kompanije. Razbijani su izlozi, ispisivane poruke, bilo je i paljevine. Najčešća meta bile su stanice metroa jer je MTR otvoreno sabotirao proteste – od zatvaranja stanica oko protesta kako ljudi ne bi mogli da odu, preko odbijanja da pokažu snimke stanice na kojoj je zadržan voz u kom su batinaši (za koje se sumnja da su trijade) tukli ljude, do zadržavanja voza na stanici u kojoj je policija ispalila suzavac (to ne sme u zatvorenom prostoru!) i potom maltretirala sve ljude u vozu batinama i biber-sprejom, nemajući pojma ko je demonstrant, a ko nije. Očekivano, snimak sa nadzornih kamera nikada nije pokazan.

BITNO je napomenuti da tokom protesta u Hong Kongu nije bilo krađa, obijanja prodavnica niti bilo kakvog okorišćavanja o situaciju, što uglavnom nije karakteristično za ovako masovne i haotične događaje.


Moda

Demonstrati, naročito radikalni, prihvatili su crnu jednobojnu odeću kao „uniformu“ protesta. Važno je nositi stvari sa što manje detalja koji bi mogli pomoći u identifikaciji. Obavezan deo opreme je maska – crna ili sa filterom – čija je uloga da sakrije identitet i da zaštiti disajne organe.


Photo by Free To Use Sounds on Unsplash

Maske su bile još jedan povod za prošlogodišnje sukobe u Hong Kongu. Naime, chief executive je izvukla iz naftalina nekakvu uredbu iz kolonijalnog perioda po kojoj je mogla da zabrani nošenje maske i bilo kakvo prekrivanje lica.

Uredba je trebalo da stupi na snagu 5. oktobra i da svakoga ko nosi masku opali po džepu ili strpa u zatvor na godinu dana. Naravno, svi su nastavili da nose maske, a sud je narednog meseca proglasio uredbu neustavnom.

Kada je sranje udarilo u ventilator, građevinski šlemovi i štitnici za zglobove postali su neizostavni deo opreme. Odeća je trebalo da prekrije što veću površinu kože kako bi je zaštitila od suzavca. U rančevima se nalazila rezervna odeća – što kako bi se kontaminirana mogla zameniti, što kako bi se demonstranti lakše izvukli jednostavnim presvlačenjem u nešto što nije crno.


Strategija

Čitava strategija protesta razvijena je na osnovu reči koje Bruce Lee izgovara u seriji Longstreet:

„Empty your mind. Be formless, shapeless – like water. Now put water in a cup , it becomes the cup. Put it into a teapot, it becomes the teapot. Water can flow, or creep, or drip, or CRASH! Be water, my friend.“

Ili kako su demonstranti sve to preformulisali za svoje potrebe:

„Be strong as ice, be fluid like water, gather like dew, scatter like mist.“

Šta je poenta?

Poenta je biti snažan pred policijom. Poenta je teći ulicama brže od teško pokretne policije. Poenta je skupiti se i nestati i opet se pojaviti na nekom drugom mestu bez mogućnosti da to bude predviđeno. Poenta je biti korak ispred policije.

Kada je chief executive povukla sporni zakon koji je trigerovao proteste – već je bilo kasno i još gore – tom odlukom je samo potvrđeno da se stvari zaista rešavaju isključivo silom.


Pet zahteva

Photo by Kon Karampelas on Unsplash

Pod parolom „five demands, not one less“ prošlogodišnji protesti nastavljeni su i kad je pauzirano donošenje zakona koji je izazvao lavinu. Demonstranti su tražili:

  1. Potpuno povlačenje zakona o ekstradiciji
  2. Nezavisnu istragu policijske brutalnosti
  3. Povlačenje klasifikacije demonstranata kao pobunjenika
  4. Amnestiju za uhapšene demonstrante
  5. Univerzalno glasačko pravo pri biranju chief executive i predstavnika u LegCo

Policija

Silu nije štedela ni policija. Štaviše, neopravdana upotreba sile i brutalno delovanje organa reda postali su tema broj jedan na ulicama grada, ali i u svetskim medijima. Demonstranti su, između ostalog, tražili nezavisnu istragu delovanja policije kao deo 5 zahteva. Na taj zahtev nisu dobili odgovor.


Photo by Joseph Chan on Unsplash

Tokom protesta, iz Hong Konga su stizali uzemirujući snimci odnosa policajaca prema svojim sugrađanima. Osim vucaranja ljudi po ulicama – bukvalno, vukli su ljude držeći ih za ruke ili okovratnike, bilo je i dosta krvavih, ali i dosta sumnjivih momenata o kojim je nezahvalno govoriti dok se ne dokaže da su istiniti. Na primer, pojavile su se glasine da je uhapšena devojka seksualno zlostavljana u policijskoj stanici, kao i da su – u istoj toj stanici – ljudi mučeni i po nekoliko dana. Naravno, policija i vlasti su sve demantovale, ali to ne znači puno ukoliko policija odbije da pokaže javno snimke sa nadzornih kamera u stanici. A odbila je.

Istovremeno je počeo i zastrašujući „trend“ – protestanti su, pri hapšenju, izvikivali svoja imena i izjavljivali su da ne planiraju da izvrše samoubistvo, dok su te izjave snimane telefonima. Rekli su da to rade da ne bi „nestali“ i da bi porodice i advokati znali da treba da ih traže.


Photo by Chromatograph on Unsplash

Policajci su se, sa druge strane, često šetali bez ikakve identifikacije i odbijali su da se predstave kada je to od njih traženo. Pištolji koje su nosili često nisu imali obeležja koja je trebalo da imaju. Ćorci su ispaljivani iz blizine – tolike blizine da je devojci izbijeno oko jer joj je policajac pucao direktno u lice sa nekoliko desetina centimetara razdaljine. Ujedinjene nacije su se osvrnule na to da hongkonška policija puca sa namerom da povredi, a ne da rastera demonstrante, jer je sve što je ispaljeno – ispaljeno u visini glava.


Suzavac i zdravlje ljudi

Suzavac je aerosol koji se koristi za rabijanje demonstracija. Deluje na skoro sva čula istovremeno – iritira kožu, oči, disajne puteve – često je gušenje i stezanje u grudima; utiče na orijentisanost i ravnotežu, kao i na psihološko stanje osobe. Žrtve napada suzavcem često dožive traume koje potom prerastu u postrtraumatski sindrom.

Kada se suzavac koristi, mora se voditi računa o blizini ljudi, gustini naseljenosti, vetru i drugim parametrima koji bi mogli omesti vetrenje aerosola. U slučaju Hong Konga, ništa od ovoga nije išlo u prilog odluci da se za 6 meseci (nisam našla podatak za čitavu godinu koliko traju protesti) ispali 10 000 kanistera suzavca u nekim od najgušće naseljenih ulica na svetu. Bilo je dana kada je ispaljivano više od 1500 za svega nekoliko sati.

Kada su pregledane čaure, ispostavilo se da je policija koristila suzavac kom je istekao rok trajanja što ga čini nestabilnim i još opasnijim po zdravlje ljudi. Kada su ovi podaci došli do očiju javnosti, policija je obećala da se neće ponoviti.

Čak 88% stanovništva Hong Konga bilo je izloženo suzavcu.

Očekivano, demonstranti i ostali učesnici protesta (novinari, bolničari…) su imali najkomplikovanije posledice – od opekotina i bronhitisa do hlorakni – relativno retkog i teškog oboljenja kože koje nastaje zbog dugoročne i preterane izloženosti dioksinu, toksičnoj hemikaliji koju je proslavio narandžasti agens u Vijetnamskom ratu, a koja se oslobađa i paljenjem suzavca.

Sa tegobama su se javljali i građani koji su proteste pratili iza zatvorenih przora svojih domova, a neki su živeli i iznad dvadesetog sprata. Najteže reakcije su imala deca i stari.

Bilo je i povreda izazvanih udarcima kanistera jer je policija gađala demonstrante iako je preporuka da se suzavac baci bar 50m daleko od ljudi.

Izvori kažu da ulice nisu dekontaminirane, pa čak ni ovlaš oprane.

U danima nakon protesta, Hongkonžani su deci oblačili dugačke nogavice i rukave kolika god bila temperatura jer su se pojavili slučajevi opekotina tokom igranja na dečijim igralištima.

Gradske vlasti su preporučivale da se ne jede voće i povće zbog suzavca.

Ekološka situacija je takođe zabrinjavajuća. Ptice i insekti su najbrojnije žrtve ovog rata.


2020.

Situacija sa COVID-19 pauzirala je okršaje na ulicama na nekoliko meseci, ali to nikako ne znači da su pobune bile stvar prošlosti. Na početku pandemije medicinski radnici su stupili u višednevni štrajk jer je vlast odbila da zatvori granice sa Kinom.

Pritisak javnosti je bio toliki da je, na kraju, chief executive pristala da zatvori sve manje granične prelaze, ali medicinari su to okarakterisali kao „too little, too late“ i naglasili njenu nesposobnost da donosi odluke koje će ići u korist Hong Konga nezavisno od Kine.


Photo by Han Min T on Unsplash

Sva okupljanja su, očekivano, bila zabranjena.

Kina je, očekivano, iskoristila situaciju i „izglasan“ (glasalo je 1000 i nešto ljudi u Pekingu) je zakon o nacionalnoj bezbednosti Hong Konga, iako Basic Law kaže da grad sam reguliše svoje unutrašnje poslove.

Navodi se da je povod porast terorizma u Hong Kongu i da će novi zakon sprečiti „izdaju, secesiju, pobunu i prevrat“ ili u prevodu – demonstranti su od tog trenutka postali teroristi.

Zakon je ponovo pokrenuo proteste.

Ove godine je prvi put zabranjeno bdenje za žrtve sa Tiananmena, ali su se građani svejedno okupili.


Da podvučemo:

Do sada je uhapšeno skoro 10 000 ljudi.

Prema istraživanju Hongkonškog univerziteta, trećina odraslih žitelja grada pokazuje simptome depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja, što je procenat koji odgovara psihičkom stanju ljudi u ratnim zonama.

Nekoliko samoubistava povezano je sa demonstracijama. Prvi je sebi oduzeo život tridesetpetogodišnji Marco Leung Ling-kit, skočivši sa krova u žutoj kabanici na kojoj je pisalo „Carrie Lam is killing Hong Kong“. Još devet ljudi je ostavilo oproštajna pisima slične sadržine, od kojih jedno glasi – What Hong Kong needs is a revolution.


Fotke i kratke priče objavljujem na Instagramu – @boneappletea.rs

Leave a Reply

%d bloggers like this: