Bangkok-Hong Kong-Bangkok: uz j***** Blur

Nikad nisam bila neki posvećeni slušalac Blura. 

OK, sigurno je da sam se nekoliko puta priključila pijanom WOOOHOOO-u kad se na lošim žurkama pribegavalo poslednjem oružju za buđenje atmosfere – čuvenoj numeri Song 2 čije će reči,  osim WOOOHOOO i It’s not my problem (WOOOHOOO), verovatno ostati večita misterija.

Tako je verovatno došlo do blurovanja mog, želela bih da verujem – krajnje rafiniranog muzičkog neukusa. Znala sam za WOOHOO, negde sam čula Coffee and TV, pa se plejera nekako dokopao Parklife, a kada mi je Damon Albarn prvi put šapnuo “I’m professional cynic, but my heart’s not in it” – to je bilo to. Blur je ušao u moj život na ubedljivo najgluplji mogući način – postepeno, neprimetno i laskavo – kao oni fantomi sa Fejsbuka što ti godinama čestitaju verske praznike i prvi lajkuju slike, a onda se jedne tople letnje noći pojave u nekom mračnom ćošku sa mačetom.

Ne, ne mislim na mače, nego na mačetu.

I da, nisam baš dobra sa poređenjima.

Podjednako glupav bio je i ufur gospodina Albarna u moj putni soundtrack. Ipak, mora mu se odati priznanje: za samo nekoliko sati čovek je svoje benigno pojanje u mojim ušima pretvoio u himnu grada u kom se dešavaju i mnogo malignije brljotine od njegovih stihova, a bogova mi – i mojih brljotina svake vrste. 

Bangkok je Sin City.

Svuda se dešava nešto što aktere automatski lansira na prvo mesto Deda Mrazove ugalj-liste. Možeš da se opireš koliko hoćeš – na kraju ćeš biti uvučen u bangkokšku zečiju rupu, samo što će u tvojoj priči Alisa gotovo sigurno imati pišu ili bar puno zanimljivih uspomena. 


nva godina khao san road bangkok tajland
Zmijska Košulja – zapamti ga, bitan je za priču

Naša Alisa se pojavila u obliku najlepšeg bića koje smo videli u ovom gradu. Savršeno crna i savršeno ravna kosa do dupeta, telo o kakvom većina smrtnika može samo da sanja i lice koje opušteno nadjebava svaki san. Tako utiče na žene koje vole dečake, pa ti vidi o čemu se tu radi. U jedoj ruci je nosila lika sa fotke, a u drugoj enormnu količinu besplatne tekile, namenjenu – NAMA. 

Svideli smo joj se jer dosta pijemo, rekla je. 

Obično je baš to razlog zbog kog nismo preterano dopadljivi, ali opet, nije dopadljiv ni debeli Englez u zmijskoj košulji, pa ga ova vuče za sobom ispod miške. Šta znam.  

Na Khao San Road smo stigli oko pet popodne, sa namerom da odmorimo od obilazaka uz jedno pivo. Osim Blura, tog dana se ustoličilo i ovo putno i životno pravilo: jedno pivo je sinonim za veličanstvenu propast. 

(WOOHOO)

Kafana je imala tematski karakter, delimično oslikan samim imenom: Day of the Dead. Sad već nisam sigurna da li je ime imalo više veze sa delićem Meksika u belom svetu ili sa stanjem u kom smo se zatekli nekoliko sati kasnije. 

(WOOHOO)


nova godina khao san road bangkok tajland


Šta smo radili od pet popodne do trenutka o kom pričam? Kao pravi party manijaci – gledali smo crtaće.

WOOHOO.

U skladu sa temom kafane, na jednom teveu je bio The Book of Life, a na drugom remek delo koje potpisuje Rob Zombie – The Haunted World of El Superbeasto. Hvala bogovima, muzička ostvarenja koja je proizveo Rob Zombie nikad nisu našla put do moje playliste, što posle ove večeri smatram ozbiljnim uspehom. 

Nova tura tekile. (woohoo)

U nekom trenutku stiže i novogodišnja dekoracija i podseća da smo već duboko zagazili u decembar, iako nas prijatna večernja 32 stepena i letnje pijanstvo ubeđuju u nešto drugo. Zmijska Košulja (lik sa fotke, vlasnik kafane i čovek od najlepše žene) kiti jelku; konobar okreće irvasa u oku neprijatne poze kako bi ustanovio šta je tu tačno dupe, a šta glava…i koja je to životinja uopšte; stiže još tekile. 

Tekila. (woohoo)

Zmijska Košulja odvrće Stroukse na najjače i svi piljimo u vešto izvedene detalje  na džinovskoj pinjati u obliku ružičastog penisa koja nam landara iznad glava. Laaaast naaaaajt šiiiii seeeed…

(woohoo)

“Yeah, been there, bad memories” she said na konstataciju boys will be boys. Jebote, stvarno je ladyboy! Imamo našu Alisu! Miloš je bio u pravu – jedini je provalio čim je ušla, a ja bih verovatno skontala tek ako bi izbacila onu stvar na sto i okačila svetleću reklamu i nešto što svira. Ili viče WOOHOO

(Sećate se prošlodecenijskog internetskog hita Singing Dick? E može i to.)

Mas tequila. 

Baš tokom tog razgovora, iz zvučnika se čuje Blur. Već kod prvog girls who are boys who like boys to be girls situacija izmiče kontroli. Svi smo na nogama i svi vičemo – neki manje, a neki potpuno ubeđeni u reči koje nam se urezuju u pamćenje.

…Count your thoughts on 1 2 3 4 5 fingers...

Nazdravljamo dok sadržaj čaša pljeska po stolu; pridružuje nam se ostatak kafane i nova tura tekile. Napolju je opšta ludnica – more ljudi pravi tampon zonu između nas i ostatka sveta – toliko masivnu i intenzivnu da ostatak sveta, bar na kratko, zaista prestaje da postoji. 

…Always should be someone you really love…



Tu smo nas četvoro, dva Mađara koji žele da budu ubeđeni da je Srbija lepo mesto za odmor, solo matorac čija je majka Grkinja pa zna iz kog memljivog ormara smo mi ispali, lik koji overava od nečega što sigurno nije alkoholnog karaktera, ladyboy i njena Zmijska Košulja i ceduljica sa brojem telefona i imenom Andy Candy koja će kasnije te večeri biti spaljena u pepeljari. I Blur.

…du bist sehr schön…

Sve se polako pretvara u scene u sloumoušnu koje bismo možda voleli da zaboravimo…

…but we haven’t been introduced.”



Pre nekoliko dana sam počela ozbiljno da planiram predstojeći put u Hong Kong. Razvukla sam papire, pootvarala sačuvane stranice, uključila Spotify i neko vreme belo gledala ponudu.

Planiranje putovanja, kao i samo putovanje, mora da ima dobar saundtrek. To je baš važno. Drugačije ne ide.

Prvi put u mom spotifajskom životu – upisala sam Blur. 

Oslušala sam Girls and Boys u ime starih dana i suprotno svim očekivanjima – pustila sam da lista ide dalje. Damon mi je opet šapnuo da je professional cynic, but his heart’s not in it, zatražio kafu i teve i skoro da smo počeli da se pozdravljamo kada se ukazao saundtrek mog narednog putovanja.

Krenuo je Ghost Ship.

Eight o’clock, Kowloon emptiness, handle it.

Kowloon. Zvuči poznato.



Jebote, to je u Hong Kongu – govorim sebi dok Damon  stiže do stiha cause I’m on a ghost ship driving my heart in Hong Kong.

Slušam, guglam tekst – jeste, to je to. 

Slušam ponovo.

Swinging on the cable car to Po Lin. Gledam papir na kom već piše – žičara do hrama Po Lin. 

Jebote. WOOfuckinHOO.

Uvek su me radovali ovakvi momenti. Možda im pridajem previše značaja, ali svaki put kada se desi nešto slično imam osećaj da se čitav haos u jednoj sekundi povezao i složio u pravu liniju koja će se već u sledećem trenutku rasturiti u milion delova.

Ili kraće – kao da sam svedok nekog događaja koji je u isto vreme potpuno nebitan, ali i najvažniji u univerzumu.

Isto je kao kad se, na primer, na semaforu zaustave samo crvena kola. Recimo, deset crvenih kola. Koga boli ćošak za crvena ili bilo kakva kola, ali opet – sva su crvena i semafor je crven i nekako…ok, glupo je.

Glupo je i to što me Blur podseća na Bangkok, a onda mi se ušunja i u Hong Kong u koji idem baš pre povratka u Bangkok. Glupo je, ali mene očigledno rade glupe stvari. Jebeni Blur.


Gotovo panično guglam Day of the Dead Bangkok. Ako se već vraćam, vratiću se i tu.


Dakle, u nekom momentu svrstanom u kategoriju Overthinking, postalo mi je užasno važno da se vratim na početak – da vidim ko sam i gde sam posle četiri godine điranja po svetu; da vidim da li sam se i koliko promenila, da zaokružim azijsku priču tamo gde je počela – u prestonici bluda, razvrata i Blura.

Blura koji mi upravo daje vetar u leđa i potvrđuje da je to ispravna odluka.


Permanently closed – kaže gugl. OK, Blure, jebi se.


Možda će povratak zaista biti neki novi početak. Možda je tako i najbolje – slike koje imam (isključivo u glavi, jer su nam pocrkale baterije na svemu) ostaće takve kakve jesu i nikada se neće ponoviti. Imaću ih samo za sebe – momenat zarobljen u sećanju i ovoj priči, bez mogućnosti da ga bilo šta promeni.

Sad samo čekam da se ukrcam na Star Ferry u Hong Kongu, ćušnem slušalice u uši i čujem tiho:

…I had to get away for a little while, but then it came back much harder…

WOOOHOO.

Jebeni Blur.


Kratke priče od sada pišem ovde, a još kraće na Instagramu – boneappletea.rs

Fejsbuk mi za sve traži pare i smara, a ja sam cicija pa ne dam. Ako vas ipak Fejsbuk veseli, evo me ovde – boneappletea + rs.  

 

1 Comment

  1. Prostitucija u Bangkoku: vodič za svačiji ukus i džep - Boneapplétea.rs

    30/10/2019 at 8:28 pm

    […] (Kratku priču o jednoj, najblaže rečeno – neobičnoj večeri na Khao San Road-u pročitaj OVDE.) […]

Leave a Reply

%d bloggers like this: